Licka molitva

Личка Молитва
Кроз Личку шикару снијег заметнуо,
вјетар тихо њише отежале гране,
осамљен у мраку један храст подбуо
од хладноће штити напуштено лане.

„И тебе су мило моје оставили
к'о и мајку нашу, Лику неутјешну,
од курјака страшних можда су се скрили,
ал' су оставили своју душу грешну.”

Зајеца сјеверац, помилова лане
и храст стари њежно уз себе га приви,
а сунце се сакри не желећ' да сване
да не гледа мајку што без дјеце живи.

Тек по која звијезда страшљиво провири
за облаком тмурним што мећаву слути,
док сабласну тугу у недоглед шири
уморан од Личког бола мјесец жути.

С осушене гране к'о јецај старице
снено лане зачу хук сове злокобне,
а пахуље засуше к`о вреле искрице
да сакрију замљу судбине туробне.

Ал' кад сунце гране, кад се Господ врати,
похитаће дјеца јединој матери
опроштај молећи пред њоме ће стати
к'о разбојник испред Небескијех Двери.

А Лика к'о Лика, пркосно и снажно,
врелу сузу скриће да душман не види,
чеда су се вратила, само то је важно,
па зар може мајка дјеце да се стиди.

Само ће се кришом шеретски насмјешит'
и намигнут к'о да ништа није било:
„Нек сте ми ви живи, мора се и гријешит`
похрлите дјецо у мајчино крило.”